О књизи: година / „...Што се више људи креће у војној колони, то се ова колона спорије креће. Ову познату истинитост кнез-војвода Дражко познавао је одавно, још од времена када је први пут сео у седло и предводио свој први пук. Било је то још у земљи Лужичких Срба, када су бојари услед завере убили Дражковог оца, а будући кнез-војвода са својим пуком спасао његову мајку, одвевши је својој сестри, мајци кнеза Годослава. . Велики пук је напредовао споро. А Дражко, немајући никаквог борбеног искуства, узевши са собом само три стотине, пробио се кроз поља и шуме кроз земље Љутича, савезника побуњених издајника. Пробио се кроз две победничке битке, оставио мајку у кнежевини Бодричи и вратио се у свој пук да и њега изведе. И изнео га је. Уз тешке борбе, полако, али ипак изнети. До тада је остала само половина пука. Половина је већ могла да се креће брже и неприметније. Спасао их је овај мали број ратника, схватио је Дражко још тада. Зато је из своје стотине пратње узео само десетак стрелаца, који су имали лако оружје и лаки оклоп, и са њима се вратио у Кореницу. И наредио је остацима своје пратње, у којој је било педесет коњаника и три десетине стрелаца, пошто је десетак раније послато у Кореницу, да што брже прате убрзани марш у истом правцу као и он. Он сам је са десетак стрелаца одмах потерао коње. Због доба године, пут није био ни прашњав ни прљав – зимске кише није било дуго, па је мала група могла да одржава прилично велику брзину. Па чак ни ветар, који је стигао сасвим недавно заједно са лаганим наношењем снега и покушао да му посече лице, није много сметао. Ветар је дувао из поноћног правца, био је искрено влажан и непријатан. Вероватно би за човека који се креће пешке, и лежерно, без напора, ветар био непотребно непријатан. А коњаницима, који су стално у напетом покрету, и поред тога што се крећу седећи, ветар није био тако страшан, иако је комбиновао сопствену снагу и брзину јахача у противпокрету, ипак, интензиван галоп није успео могуће смрзнути чак и на ветру. Од брзог скока тело се напело, крв је почела да тече венама и ово ме је загрејало. Страдало је само лице – поцрвенело од ветра…»